Poštovani zemljaci, danas, 02. 06.2013.godine navrsava se 71 godina od zlocina koje pociniše hrvatske ustaše u našem rodnom kraju 02.06.1942.godine. Za jedno pre podne, pobijeno je na najbestijal- niji način nešto manje od tri stotine duša, u selima Gornje Primišlje i Tobolić. Ovim činom, činim kompjuterski parastos,jer drugačiji iz objektivnih razloga ne mogu. Da se podsetimo. Dan pred pokolj, Ivo Rukavina, Hrvat, komunista, odvodi sa prostora naše opštine, partizanske jedinice na komunističku proslavu u selo Kunić,pod Kapelom. Ostaje nebranjeno srpsko stanovništvo, koje sutradan u rano jutro, napadaju ustaše iz Slunja, Ogulina, primišljanska ustaška posada pod vođstvom Bože Kodžomana i lička legija koja se vraćala iz Petrove gore, pod vođstvom Juce Rukavine, inače polubrata gore navedenog komuniste Ive Rukavine. Ustaše frontalno, sa puta Slunj – Kamenica kreću ka Babinoj gori, Toboliću i Gornjem Primišlju i ubijaju sve živo na šta nailaze. Dok partizani u Kuniću, inače većina sa prostora primišljanske opštine, slave revoluciju i komunizam, dotle njihovi najmiliji bivaju kasapljeni na monstruozne načine. Sečenje udova, klanja, zakucavanja za bukve, paljenje živih ljudi, silovanja žena pa čak i malenih devojčica, i ostale djakonije iz ustaškog arsenala, za nepun dan ugasiše tri stotine srpskih života. Može se zamisliti očaj i gnev naših primišljanaca, partizanskih boraca, kada su doznali za ovu tragediju. Dok jedan brat odvlači naoružane borce, dotle drugi čereči njihovu nejač. Takva utakmica između komunista i ustaša, igrala se celo vreme rata, a lopta je bio nedužni srpski narod. Poseban osvrt želim učiniti na nas same. Kako se ophodimo prema našim stradalima. Nikakvo nam opravdanje nije užasna ekonomska situacija u državi. Izlike poput – ;ma daj okani se ustaša i endehazije: , ili – ;ma ko o tom više misli, gledaj đe ćeš zaraditi koji dinar; , guraju nas u zaborav koji je od Boga proklet. Naučimo nešto od pametnih naroda, poput Jevreja,čiji jedan mislilac reče – narod koji ne zna ili neće da zna svoju istoriju, dužan je da je ponovi. Mi je već ponavljamo tri puta. Još jedna izreka - „Teško je pomutiti pamet jednog čoveka, ali je lako pomutiti pamet jednog naroda“ napisao je Jovan Dučić u knjizi „Vjerujem u Boga i u Srpstvo“ u kojoj dodaje: „Hrvatska je postala najvećim neprijateljem srpskog naroda u celoj njegovoj istoriji.
Ili još jedno zašto se podsećati, - “Nikad ne smije, čovjek, niti narod misliti da je došao kraj. Gubitak posjeda lako nadoknadimo. Za druge gubitke nas utješi vrijeme. Samo jedno zlo je neizlječivo – ako narod digne ruke od sebe.” Gete.
I na kraju - „Страст за истином прошлости је најбољи израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе“. (Иво Андрић)
Zbog svega ovoga, ja olakšah svoju dušu, poklanjajući se senima naših mučenika. Neka im je večna Slava i hvala. Amin.
Poštovani zemljaci,
ОдговориИзбришиdanas, 02. 06.2013.godine navrsava se 71 godina od zlocina koje pociniše hrvatske ustaše u našem rodnom kraju 02.06.1942.godine. Za jedno pre podne, pobijeno je na najbestijal- niji način nešto manje od tri stotine duša, u selima Gornje Primišlje i Tobolić. Ovim činom, činim kompjuterski parastos,jer drugačiji iz objektivnih razloga ne mogu. Da se podsetimo. Dan pred pokolj, Ivo Rukavina, Hrvat, komunista, odvodi sa prostora naše opštine, partizanske jedinice na komunističku proslavu u selo Kunić,pod Kapelom. Ostaje nebranjeno srpsko stanovništvo, koje sutradan u rano jutro, napadaju ustaše iz Slunja, Ogulina, primišljanska ustaška posada pod vođstvom Bože Kodžomana i lička legija koja se vraćala iz Petrove gore, pod vođstvom Juce Rukavine, inače polubrata gore navedenog komuniste Ive Rukavine. Ustaše frontalno, sa puta Slunj – Kamenica kreću ka Babinoj gori, Toboliću i Gornjem Primišlju i ubijaju sve živo na šta nailaze. Dok partizani u Kuniću, inače većina sa prostora primišljanske opštine, slave revoluciju i komunizam, dotle njihovi najmiliji bivaju kasapljeni na monstruozne načine. Sečenje udova, klanja, zakucavanja za bukve, paljenje živih ljudi, silovanja žena pa čak i malenih devojčica, i ostale djakonije iz ustaškog arsenala, za nepun dan ugasiše tri stotine srpskih života. Može se zamisliti očaj i gnev naših primišljanaca, partizanskih boraca, kada su doznali za ovu tragediju. Dok jedan brat odvlači naoružane borce, dotle drugi čereči njihovu nejač.
Takva utakmica između komunista i ustaša, igrala se celo vreme rata, a lopta je bio nedužni srpski narod.
Poseban osvrt želim učiniti na nas same. Kako se ophodimo prema našim stradalima. Nikakvo nam opravdanje nije užasna ekonomska situacija u državi. Izlike poput – ;ma daj okani se ustaša i endehazije: , ili – ;ma ko o tom više misli, gledaj đe ćeš zaraditi koji dinar; , guraju nas u zaborav koji je od Boga proklet. Naučimo nešto od pametnih naroda, poput Jevreja,čiji jedan mislilac reče – narod koji ne zna ili neće da zna svoju istoriju, dužan je da je ponovi. Mi je već ponavljamo tri puta. Još jedna izreka - „Teško je pomutiti pamet jednog čoveka, ali je lako pomutiti pamet jednog naroda“ napisao je Jovan Dučić u knjizi „Vjerujem u Boga i u Srpstvo“ u kojoj dodaje: „Hrvatska je postala najvećim neprijateljem srpskog naroda u celoj njegovoj istoriji.
Ili još jedno zašto se podsećati, - “Nikad ne smije, čovjek, niti narod misliti da je došao kraj. Gubitak posjeda lako nadoknadimo. Za druge gubitke nas utješi vrijeme. Samo jedno zlo je neizlječivo – ako narod digne ruke od sebe.” Gete.
I na kraju - „Страст за истином прошлости је најбољи израз животне снаге у човеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе“. (Иво Андрић)
Zbog svega ovoga, ja olakšah svoju dušu, poklanjajući se senima naših mučenika. Neka im je večna Slava i hvala. Amin.
Batalo Duško, Čonoplja